Blog za neprilagodjene

Шта рећи. Од силне муке, почела сам писати блог. Било је - или то, или отићи иза зграде, ископати рупу у земљи и јаукати. Но, ово друго је отпало јер имам толико луђака у комшилуку да се плашим да би ми се придружили, а после би ме звали на чај...

Одакле почети?

Најбоље - од краја. Јер ако почнем од почетка, нећу стићи до суштине за 30 година. До тада ће и блог вјероватно бити начисто превазиђен. Прво да се одлучим хоћу ли писати ијекавицу или екавицу. Ех, проклетство м(ј)ештовитог брака мојих родитеља. Па још на то и мој м(ј)ешовити живот у Србији и у Босни. Још у основној школи, мајку су упозоравали да имам проблем са "ије", "је" и "е" те да би био ред да се одлучим хоћу ли писати ијекавицу или екавицу. Проблем се наставио у средњој школи, затим на факултету и магистарском студију. Срећа моја, па ми на послу то нико није замијерао. Међутим (не лези враже), одмах је то примијетио и мој ментор на докторским студијама у Србији...каже - госпођице, исправите техничке грешке у раду, обилује недоследним кориштењем ијекавице и екавице...

Ето, ту је - сликовито речено, испало и ово срање због којег сам отворила блог. Негдје ми се изгубио национални идентитет између тог "ије" и "е" и просто морам да га пронађем.

Као заклета српкиња, српског поријекла из племена Бановића код Никшића (тако каже мој стари, мада ја у неким интернет родословима нигдје је нађох те Бановиће код Никшића...), рођена у Београду, од мајке србијанке из плодне Мачве и оца босанца (тако се то тада звало - сада се "босанац" користи искључиво за бошњаке) са брдовите горе Романије, нема сумње у мој национални идентитет. Колико је могуће пронаћи кољена уздуж и попријеко, с очеве и мајчине стране, све је го србин до србина. Једино ми се тетка, очева рођака, удала за муслимана, због чега баба - очева стрина, није са ћерком причала пуне 24 године. Док није остарила и схватила да таквог зета нема читава православна земља Србија. А и ми остали, бога ми, на њега не дамо рећи. 

Е таква, каква сам, дођох у ситуацију да са своје 34 године треба да кријем да сам српкиња и да се тога стидим. Да кад идем на море, читам само латиницу и да нигдје гласно не причам - познаће ме по акценту. Да кад идем у иностранство, строго пазим с ким се дружим на паузама за кафу по службеним састанцима да не би рекли како се срби скупљају не би ли извели терористички напад. Да у вријеме проглашења Готовине за ратног хероја сједим у једном дубровачком хотелу и мрзим свој живот јер ми Бог није могао дати да се родим као јеврејка па да ме сви лијепо читав живот сажаљевају због страдања мојих предака, него да се родим као српкиња која се читав живот осјећа кривим због нечег - али никако не могу да схватим због чега.

Како је то могуће да срби изгубе све ратове на просторима бивше СФРЈ, да буду проглашени за геноцидни народ, да се само њихове вође осуђују по којекаквим антисрпским противправним пријеким судовима у свијету и да се њихове жртве славе и заборављају? Шта смо ми то Богу згријешили да нас овако тлачи?

Мрско је нама гледати како се по Сарајеву шетају убрађене нене...откуд их оволико послије рата - стало се питамо. Добро, то смо недавно и утврдили - плаћају им да носе фереџу или како се то већ зове. Ок, тамо гдје влада глад - свака ће се вјера примити, само ако пуни стомак. Но, шта је са нашом вјером? 

Јесмо ли кажњени што смо заборавили ко смо и одакле потичемо? Је ли нам отето Косово опомена за вјеки вјекова да смо напустили Бога и он нас? 

Не мирим се с тим. Никада се више нећу стидјети тога што сам српкиња. Никада више нећу пред сарајевским конобаром покушавати да "набодем" како бошњаци кажу "ратлук" јер сам сигурна да он зна као и ја да је рахат локум исто што и ратлук. Никада више нећу понављати хрватском конобару да ми не треба маслиново уље већ маслинке, јер сам сигурна да он зна као и ја да су маслинке исто што и маслине. 

А да сам овај блог писала само прије 10 дана, сигурна сам да би овдје стајало "Људи - маке лове, кеп ин пис. Сви смо једнаки, не трујте нас ратно-хушкачком пропагандом, дајте нам да једемо - гладни смо".

Али, сада не. Више не. Откако сам јуче чула да је у аутомобил српских регистарских ознака убачена запаљена бакља усред Загреба. Откако сам данас чула да је синоћ у Книну претучен човјек од 57 година само зато што је србин. Откако сам гледала како се милиони хрвата веселе ослобађајућој пресуди Готовине и Маркача. Од тада је у мени нешто пукло. Распукло се срце на два дијела и никада се више спојити неће. Све што сам хтјела и чему сам се надала јесте да ће свијет сваку жртву једнако гледати. Да ће се кривци казнити, па били они срби, хрвати или муслимани. Да ће се жртве једнако поштовати, па биле оне српске мајке, хрватска дјеца или муслимански старци.

Сада више не. Свијет је капитулирао.

Што се тиче судија Међународног суда за ратне злочине, желим им топло да они, њихова дјеца и њихове дјеце дјеца до краја живота исплачу онолико колико су сва српска, хрватска и муслиманска дјеца плакала у посљедњем рату. А кад буду умирали, да умру онако како је умирао најмученији мученик у том рату, па био он србин, хрват или муслиман.

А што се тиче Ден Хаага - до краја мог живота, њега ни на разгледници нећу да видим.